Прочитај | Moja mala druzina

Јesen je najtužnije godišnje doba. Lišće opada, kiše su duge i dosadne, vlaga se uvlači u kosti, a nebo je prekriveno beskrajnim sivim oblacima.

Ipak jesen ume da bude i lepa. Lepa i prijatna. Šume se u jesen oboje bakarnom, zlatnom i žutom bojom i sigurno nema koloritnijeg doba od jeseni.

U jesen priroda se sprema da spava. Posle besnih letnjih oluja, žege i iznenadnih provala oblaka u jesen zavlada spokoj. Jedino sve još oživi kada počnu berbe grožđa i kad se toči slatko vino.

Jesen počinje u trenutku kada Sunce, u svom prividnom kretanju tokom godine, preseče nebeski ekvator i krene na južnu nebesku hemisferu. Tog dana Sunce izlazi tačno na istoku, a zalazi tačno na zapadu; obdanica i noć su jednaki i traju po 12 sati. Taj dan se zove jesenja ravnodnevnica ili jesenji ekvinocij. Na južnoj Zemljinoj polulopti počinje proleće.

Stručno, i preciznije, dolazak jeseni se definiše kao momenat kada centar Sunčevog diska dospe u nultu deklinaciju, a rektascenzija Sunca je oko 12 sati.

Извор: http://static.astronomija.co.rs/kalendar/doba/jesen/Sta_je_jesen/Sta_je_jesen.htm

Рана јесен – Ласло Блашковић

Нaвукло небо завесе сиве,
Сунце се не смеје весело више,
трактори журе да узору њиве
пре ситне,
досадне
јесење кише.
Берба је прошла,
чардаци пуни,
клипови крупни ко злато жути,
ветар гуди на чудној струни:
дошла је јесен,
време се мути.

Jesen – Desanka Maksimović

Ide, ide jesen.
Jadne lipe mlade,
šta li će da rade!

Šta li će da rade
srebrnastosive
kraj potoka ive!

Šta li će da rade
visoke topole
kad ostanu gole!

Čim će da se brane
hrastovi u gori
kad jesen zahori!

Kad jesen zahori,
čim će da se brane
stare bukve grane!

Čim će da se brane
od jeseni stroge
šumice uboge!

http://www.youtube.com/watch?v=UTA0UuHlu9Q

ЈЕСЕН – Мирослав Антић

Јесен је скитница са косом од жутих трава.

Овај ромор у грању то је, у ствари, њен глас.

Видео сам је јучегде у врбацима спава.

Да се кладимо:’ сутра ево је и код нас.

Ја не знам како ви,али заиста волим

кад она тако полако пре месечине стигне

и кикоће се, и врти,

и грозд ми тутне у длан.

И куцне у свако окно.

И сваком врапцу намигне.

И уопште’измотава се и ноћ и дан.

Пљуском те зачас полије па се онда извињава.

Истресе нарамак смехаи сунца пред сваком вратима.

А увече, у парку пажљиво погаси звезде кад зевне и пође да спава

и зашарени лишћем улице, баште и плотове

ко циркуским плакатама.

Над видицима облаци заставе од мокрог платна.

А у крошњама шапат свежине.Бунован. Тих.

Ветар неподшишан деда,помало блатњав и златан

звижди на раскршћима у прсте, боље од свих.

Ја не знам како ви,

али заиста волим кад лепа рана јесен иза угла наиђе

па деци дахом косу кити и завејава.

Она је шапутање ветра

низ осунчане стазе од лишћа бакарно риђе,

и добра стара скитница са косом од златних трава.

Јесен – Добриша Цесарић

Она је ту. У тузи кише
По пољанама тихо хода,
И куда стиже у вис диже
Усплахирена јата рода.Полако пење се у брда,
А куда прође, њезин пут
Од отпалог је лишћа жут.
И у дол њиме иду крда.У језеро унесе немир,
И не видиш му више дна,
А медвјед, кога путем сретне,
Одједном зажели се сна.А када ливадма дуне
Њен вјетар, узбуне се травке.
У стрништима тужно шушти:
То поља слуте снијег и чавке.На цести увели се лист
У чуду диго: гле, ја скачем
А човјек који хода друмом
Загрнуо се огртачем.

Јесења прича – Натали Шарић

Тихо нам стижу јесењи дани
слажући поздрав по свакој грани.
Сада се приче причају тише
да би се чули шапати кише.Деца се лове по лишћу меком.
Пуно тог блага отече реком.
Сваки, ко морнар, креће на пут,
наранџаст, црвен, зелен ил’ жут.А тек кад неко спомене воће…
С јесени може га добит ко хоће.
Трешања нема, јабуке зато,
уз крушке, грожђе… вреде ко злато.Људи и деца сад вредно раде,
стакленке пуне, воћем се сладе.
Скупља се огрев, уз ватру седи…
Јесења прича сада нам следи.

Кад су ласте одлазиле – Ратко Зврко

Кад су ласте одлазиле,
поточићу дах је стао,
јоргован је сузом жутом
за ластама заплакао.Над шумом се магле виле,
на путу је ветар мео,
зец од туге целог дана
није ништа, ништа јео.Гаврану се од жалости
(ил од зиме) тресло крило …
Кад су ласте одлазиле,
све је, све је тужно било.