Dnavne arhive: 08/06/2018

На крају трећег разреда

Катарина Козић

Мој свет зове се љубав

Мој свет испуњавају мама, тата и два брата. У том мом свету ја сам срећан, радостан и пун љубави. Али не могу да кажем да је све савршено. Наиђу тако дани када се не разумема баш најбоље. Понекад заборавим да распремим кревет или собу и онда наступе тренуци када мој свет испуне високи тонови мојих родитеља. Понекад заборави и на лепе манире, тада наступи моја мама и њена мајчинска љубав ме брзо подсети на све. Дуго ми објашњава, држи предавања, али када стварно претерам запрети ми да је у близини прут. Мени се тада чини да ту нема љубави. Али када се уверим да је све то за моје добро, схватим да је то све некако љубав.

Највише љубави ми даје мој мали брат Марко. Чим ме види пружа ми руке, грли ме и мази. Тада се све у мени топи од милине . Он мој свет боји најлепшим бојама. И старији брат Лука је увек ту да ми помогне и да ме извуче из сваке незгоде. он је ноја сигурност и подршка.

У мом свету има места за доста њих, за све драге људе. И сви они чине љубав!

Душан Ширник

Шта ми шапуће моја ђачка књижица

“ Буди се Давиде, то сам ја твоја ђачка књижица. Знаш Давиде, нисам задовољна, нисам срећна са твојим оценама.“

„Знам. Али, не знам шта ми се дешава. Стално падам, падам све ниже. Нећу моћи да упишем школу коју волим. Све знам, али ми је тако тешко да учим. А волео бих да упишем школу за војнике или да будем полицајац.

„Давиде, знаш шта хајде да се договоримо. Ако завршиш трећи разред, почни да учиш сваки дан. Ради домаће задатке. Сви твоји другари пишу, уче, мораш и ти. Ја ћу побећи од твојих оцена.“

“ Хвала ти књижице, желим да те послушам. Обећавам да ћу се потрудити“

Давид Тришић

Шта ми шапуће моја ђачка књижица

“ Време је за учење!“, неко виче и буди ме свако јутро. Наравно то је моја ђачка књижица. Правим се да је не чујем, настављам да спавам. Окрећем се по кревету. Не вреди, она је толико упорна, да на крају морам да устанем и послушам је. Наставила би она да виче, бесни, скаче по мом радном столу. Она не схвата да бих ја још мало, само још мало спавала. Устајем полако, протежем се, али она је све упорнија.

“ Ма зашто ме стално тераш да учим? Зар тако треба?“

“ Не бих волела да се на мојим странама нађе лоша оцена“, одговара она.

Питам је: “ Да ли могу да се мало више играм?“

“ Наравно, дете си. Али, никада не смеш да заборавиш на своје обавезе.“

Не могу да кажем да није у праву, али бих волела да имам више времена за игру. Да ли ми је баш све потребно што пише у књизи? Уморим се од толиког знања.

А књижица као да ми чита мисли па каже ми:“Имаћеш доста времена на распусту да се одмориш и играш. Ја ћу се тада одмарати у некој фијоци. До сада су се на мојим странама налазиле све добре оцене, волела бих да тако и остане.“

Тако  упорно говори моја књижица, она мисли на мене и моје оцене.

Андријана Митрашиновић

Марија Јовановић

Далибор Димитријевић                     Андријана Митрашиновић

Advertisements

Ostavite komentar

Objavljeno pod За родитеље, Српски језик