Српске народне приче

ВРЕЋИН БРАТ

Најмио поп радника да му млати пшеницу и уговорио с њим: дан рада — врећа пшенице.

И почео радник рано да млати лшеницу, Млати до подне, млати после подне, већ је и вече. Сунце је зашло, месец изгрејао. Дошао поп на гумно. Радник му рече;

— Доста сам млатио, већ је вече.
— Какво вече? — зачуди се поп.

Радник је показао руком на месец.
— А шта је то?
— То је сунчев брат — одговорио је поп.
— Добро, кад је то сунчев брат, млатићу даље,

И наставио је да млати све до зоре. Ујутру је отишао кући. Пришио је на врећу другу врећу и пошао попу да му исплати. Почео је поп да сипа пшеницу, а оно код радника свега пола вреће. Наљутио се поп.
— А шта је то? — упитао је радника.
— То је врећин брат — одговорио је радник.— Сипај даље.

НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ ПОМОЋИ

За некакога чоека говорило се да је несрећан и да му се никако не може помоћи.
Један богат чоек намисли огледати, дали је то истина, па узме једну кесу новаца те метне на брвину преко које је мало по том ваљало да пређе онај несретник. Кад несретник дође близу к брвини, он рекне у себи:
„Доста сам пута преко ове брвине прелазио, хајде сад да огледам, дали могу жмурећи преко ње прећи,“ и тако зажмуривши пређе преко брвине и прекорачи кесу с новцима.

Старо лијино лукавство

Зимус је група ловаца опколила једну лисицу у шумарку. Били су сигурни да им неће умаћи. Један ловац умало не нагази на њу. А она лежи опружена. Мртва. Још топла. Ловци се окупише око ње. Пси је оњушише. Залајаше неколико пута и оставише је.

Један ловац се спремио да јој опере крзно. Изненада скочи лија и зачас нестаде у густишу. Ловци нису стигли да испале ниједан метак.

ПУСТИО БИХ ЈА ЊЕГА, АЛИ НЕЋЕ ОН МЕНЕ

Некакав Турчин сврне с пута у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда дозвавши свога друга који је био остао на путу, каже му:
— Ходи, ухватио сам хајдука! Друг му одговори:
— Кад си га ухватио, а ти га поведи амо.
Онда му он каже:
— Али неће да иде.
Кад му друг на то рече:
— Ако неће да иде, а ти га пусти.
А он му одговори;
— Пустио бих ја њега, али неће он мене!

ЗАПАЛИО КУЋУ ДА ИЗГОРЕ МИШИ

Имао човјек тикава и дрењина у кући о јесени те је хранио за пријатеља кад би му у кућу дошао, па од некуда навру мишеви и једну му лубеницу начну, а напану на суве дрењине. Кад он то виде, почне се бити шакама по глави, а не знајући како би мише похватао, а још мање како би их из куће изагнао, те завиче:

—Чекајте, чекајте, cад ћу ја вама казати, поганови и погански синови!

Па унесе у кућу бреме сламе па зажди, а затвори врата. Почне кућа у плам, миша стаде цију-кање а домаћин:

—Ха, ха, тако ћу ја вас, да знате коме штету чините!

Advertisements

Ostavite komentar

Objavljeno pod Српски језик

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s