Предлог шта да читате на распусту „Бајка о црном Анђелку“- Александар Поповић

Image (29)Image (30)Image (31)

Пинокио

 post-12-0-95967100-1309332391

Једном давно живео је један стари мајстор који је од дрвета могао да направи шта пожели, али није имао породицу. Живео је сам. Стари столар Геппетто (Ђепето) једном је пожелео да има своје дете и  направи од дрвета дрвеног лутка и назва га Пиноццхио (Пинокио). Погледа Ђепето Пинокија, обузе га туга јер није имао деце, а овај лутак је био као дете које би он желео. Гледа у лутку и каже: „О, Пинокио, кад би барем био прави дечак…“

Са том мишљу и тугом оде на спавање. Слушала тај вапај добра вила, и дође код Ђепета током ноћи, те му овако рече: „Добри мој Ђепето, многе си ти људе учинио сретнима, а сада ћу ја учинити сретним тебе…“ Осмехну се вила и својим чаробним штапићем нежно дотакне лутка: „Пробуди се, Пинокио, дајем ти дар живота!“ И, гле, Пинокио истог трена скочи на ноге. Скако је играо и био весео, али је много тога још требао да научи. Пре него што је поново нестала, вила му рече: „Запамти, Пинокио, ако будеш храбар, искрен и несебичан, једног дана ћеш постати прави дечак.“

images

Идућега дана Ђепето се невероватно обрадовао. Има свог сина. Своје дете. И као што сви родитељи своју децу шаљу у школу, пун поноса, посла свога малог дрвеног дечака у школу. „У школи ће ти требати књиге, изволи новац да купиш књиге и онда можеш да идеш право у школу.“, рече му, па дода: „И не скрећи нигде с пута…“
Међутим, Пинокио је кренуо, али у школу стигао није. Уместо да оде у књижару видео је циркуску шатру, а она шарена и из ње се чула граја и смех. Радознао Пинокио је желео да уђе али је морао да купи карту. Карту је купио од дела пара који му је Ђепето дао за књиге. У циркусу се обрадовао када је видео да тамо има још дрвених лутака.
Тамо га покварени лутак Злоћо наговорио да остане са њим у том циркусу, јер ће га учинити славним. О, како ли је само Пинокио био сретан док је целу ноћ плесао са својим пријатељима. Али да, кратко је та срећа трајала, јер га већ мало затим Злоћо закључа у кавез како не би могао побећи. Јер све остале лутке су биле обичне лутке које су се покретале уз помоћ људи а Пинокио није. Пинокио се кретао сам. Тако да и није било друштва како је желео Пинокио.

Побегао је Пинокио из циркуса и кренуо да купи књиге као што му је рекао отац, али сада није имао довољно пара. Размишљао је где да нађе новац и док га је пребројавао, два разбојника су га видела како има новца код себе. Решили су да га преваре. Рекли су му да знају где је место на коме ако после поноћи засади новац. Из где стави новац израшће дрво које ће на гранама имати још више пара. Пинокио је поверовао и кренуо са њима да му покажу где је то место. Али чим су били у мраку где није било никог другог они су га везали и украли му новац и побегли.
У том се тренутку се појавила  плава вила и упита Пинокија зашто није отишао у школу. А Пинокио поче лагати како је био у школу, како је изгубио паре… Како би какву лаж додао, нос би му био све већи и већи… Кад је, ипак, напокон рекао истину, вила га је ослободила и дала поново новац, али га је при том овако упозорила: „Запамти, Пинокио, задњи пут ти помажем. Ако не желиш бити добар, остат ћеш заувек од дрвета!“

Чврсто одлучивши да буде послушан свом оцу, Пинокио сутрадан крене у школу. Вила га посла у школу и рече му да после школе иде право кући јер се његов отац сигурно брине где је. Али да, на путу сретне кочију пуну раздраганих дечака, који су се добро забављали, а кочијаш га са широким осмиехом позове да пође с њима на Острво Среће. Мало ко би таквом позиву могао одолети. Острво Среће је место где је све дозвољено, где деца могу да буду као одрасли, да једу, пију када желе и како желе, да се играју забављају и иду на спавање када пожеле.  Када му је то испричао кочијаш Пинокио, сав сретан, ускочи унутра. Није хтео чути два тужна магарчића, која су вукла кола, како га упозоравају да не иде. Заборавио је и на Плаву вилу и на оно што му је рекла.

На Отоку Среће Пинокио са осталим дечацима су се цео дан играли, добро су се забављали, нису јеле хлеб, мелко и друга јела само су јели слаткише до изнемоглости и пили алкохолна пића. Вино, ракију, пиво, оно што пију одрасли. Чинили су баш све што желе, чак су и пушили. Пинокијева срећа је била неизмерна! Размишљао је како је добро што није послушао оне магариће и вилу! Али да, није та срећа баш дуго трајала! Када се пробудио ујутру Пинокио је и има шта видети, израсли су му уши и реп баш као у магарета. И не само то он је био прави магарац, чак је и њакао. Продали су га на пијаци. Купио га је човек коме је требао магарац да носи терет. 

Али тај човек је био шкртица, није хранио довољно магарца, тј. Пинокиа. Када је Пинокио изнемогао и није имао више снаге ни да устане. Човек га је само однео и бацио у море, мислећи како ће се магарац удавити. А у ствари чини си нестале и Пинокио је поново постао дрвени лутак. Уморан и изнемогао од рада није имао снаге да плива до обале. Вода га је однела далеко на пучини. Плутао је. Плутао је данима све док један велики кит није помислио да је Пинокио само још једна риба која је за јело и прогутао га. Унутра је пинокио видео да има пуно разних ствари које је кит гутао, мало се одморио и кренуо да разгледа шта све има у китовом стомаку. Ту је срео и Ђепета. Одакле ђепето у китовом стомаку питаћете се ви? Па када је ђепето видео да се пинокио не враћа кући, забринуо се и кренуо је да тражи Пинокиа. Тражио га свуда и није напшао па је на чамцу кренуо да га тражи и по мору. Тамо на мору наишао је исти овај кит и прогутао га. И сада су и Ђепето и Пинокио били у китовом стомаку. О, колике ли среће било кад су се угледали и коначно нашли! Али, ваља им је побећи из китовог стомака! Али како?!

Досети се Пинокио да запале ватру од разних ствари које је кит гутао, а кад дим добро надражи киту ноздрве, он тако кихну да избаци оба јунака далеко у море.
Врло исцрпљени, борећи се против снажних валова, последњим су се снагама приближавали обали. Али старом Ђепету понестаде и оно мало снаге, па је изледало да му нема спаса и да ће се удавити. Пинокио помисли колико је његов отац само пропатио због његове лакомислености, а сад ће због њега и главу изгубити, па сакупи сву снагу коју је имао и свим силам поче да вуче Ђепета ка обали. Мало-помало, мало-помало, и потпуно исцрпљен довуче свога љубљенога оца на обалу.

Сада Пинокио, потпуно исцрпљен, паде и остаде лежати главом зароњен у воду. Јадни га Ђепето једва подиже и однесе равно у кревет, па клекне поред њега и стално јецајући почне запомагати: „Пинокио мој драги, сине једини, жртвовао си свој живот да би мене спасио…“
Кад, ето, изненада опет плаве виле!Махне штапићем Пинокију изнад главе и рече: „Данас си, Пинокио, доказао да си храбар, искрен и несебичан. Жртвовао си се за другог. Зато ћеш постати прави дечак!

Ђепетова се срећа, наравно, ни с чим није могла упоредити! Видео је како је од обичног дрвеног лутка сада постаје прави дечак. Коначно је имао сина!  А Пинокио је научио ценити савете других, те је од тада вредно  ишао школу, испуњавао своје обвезе и био велика радост и неизмерни понос свом драгом старом Ђепету.

 

Advertisements

Ostavite komentar

Objavljeno pod Српски језик

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s