Басне

Басне су кратке приче у прози или стиху у којој главну улогу имају животиње (понекад биљке и неживе ствари), приказане са људским особинама: говором, карактерним особинама, склоностима, тако се алегорички цртају односи међу људима, изругују људске слабости и мане и дају моралне поуке.

Животиње у баснама могу говорити као људи. Њима се приписују особине људи:

– магарцу се приписује глупост            – волу изджљивост

– лисици лукавство                                      – зецу брзина

– вуку прождрљивост                                – корњачи спорост

– јагњету умиљатост

Басне је кратка прича која се завршава поуком.
Као творац басни наводи се Езоп. Сматра се да је био роб и да је живео средином 6.века. Животиње у његовим баснама се представљале различите људе тадашњег друштва, на пример рода је представљала побожне људе, жаба хвалисавц…

У Француској, басне је преводио, али и писао Ла Фонтен у 17.веку. У Србији баснама се бавио Доситеј Обрадовић.

Image (4)

Image (5)

Вук и јагње

Једном огладни вук и нигде није могао за себе уловити ручка него се привуче к једној авлији у којој су била затворена јагњад. Али никако није могао да ускочи него их је звао:

– О, јагњићи, моји младунчићи! Тако нам лијепе наше љубави, нека дође један од вас да ми извади једну кост што ми је запала у грло.

Одговоре му јагњад:

– Ми бисмо драге воље да је авлија отворена, него идемо звати чобане да отворе, и они ће ти најбоље и највештије кост извадити.

Народна басна

Лисица и гавран

Гавран је негде украо комад сира и, с њим у кљуну, слетео на једну високу грану. Лисица, која је случајно наишла туда, одлучила је да му узме тај комад сира. Зато је рекла гаврану: „Какве дивне сјајне очи имаш, а тек како ти је прекрасан врат… Штета што тако лепа птица мора увек да ћути, јер не уме да пева“.
Гавран, који је овим речима био необично поласкан, хтеде да покаже лисици да уме и да пева. Отворио је кљун и гракнуо,а сир му је испао из кљуна и пао право пред лисицу.
Лукава лија, зграбивши сир, поче слатко да се смеје:“Ха, ха, ха, ти можда имаш гласа, али памети свакако немаш“.

Лисица и рода

Лисица је одлучила да се нашали са својом пријатељицом родом. Позвала ју је на ручак и изнела пред њу неку ретку супу у плитком тањиру. Такав ручак се могао само полизати, а рода није могла ни кап да ухвати кљуном. Лисица се претварала да јој је јако жао што се роди није допао ручак, па се гладна вратила кући.
Следећег дана лисица је била родин гост. Задовољна и нестрпљива пожурила је родиној кући, јер је била гладна. Али је тамо са ужасом приметила да је ручак послужен у дубоким ћуповима, са врло тесним грлићем, из којих је рода врло лако јела. Лисица није дохватила ни мрвицу укусног јела и отишла је кући гладна.
А онда је рекла сама себи: Заправо немам право да се жалим. Рода ми је само вратила мило за драго.
Погледајте басне: „Два јарца“ и „Две козе“
Advertisements

Ostavite komentar

04/07/2013 · 2:21 pm

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s