Српски језик

Григор Витез (1911 – 1966)

(Косовац, 15.02.1911 — Загреб, 23.11.1966)

Григор Витез, српски песник, дечији писац и преводилац, рођен је 15 фебруара 1911. године у Косовцу, крај Окучана, у Славонији. По мајчиној страни Витез порекло вуче из Босне одакле се њена породица — Милосављевићи, доселила у Славонију крајем 17.века . По очевој страни вуче порекло из северне Далмације. Витезов предак који је напустио Далмацију и населио се у околини Окучана носио је почасну титулу витеза па је Витез касније заменио дотадашње породично презиме Алавања у презиме Витез.

Пет разреда основне школе завршио је у Окучанима као просечан ђак а потом уписао гимназију у Новој Градишкој. Након четвртог разреда, прешао је у учитељску школу у Пакрац. Пре другог светског рата био је учитељ, а касније је радио у Министарству просвете и био је уредник дечје литературе у издавачкој кући „Младост“.

 

 

ПТИЧЈА ПЈЕВАНКА

Јутрос пала књига с крова,
Просула се из ње слова,
Дошле птице велике и мале
И слова се назобале.

И сад сричу сваког дана
Разна слова прогутана.
Наглас вичу, те Ћурлићу
И цвркућу и ћувичу
И жвргоље и Живка
И Чучер и цивкају,
Пиште, жврља и Чилић,
Кријеште, цврче и ћивричу.

Криче, грчу и грлицу
И пијучу и цијучу,
Жуборкају, ћућоркају,
Пирике, Цирик,
Пискутају, цвијукају,
Цврљугају, Сврљугом,
Ћирликају, грљукају,
Фићука и биглишу
И певају и уздишу …

Сваки дан их сунце пита,
Из књиге им златне чита,
Те од зоре уче, сричу
Два-три слова да Ћурлићу.

КАКВУ КОМЕ КЊИГУ

Замислите, кад би сви у школу пошли –
И они што трче на четири ноге,
И они што их носе крила –
Каква би то чудна школа била!

А какве би им књиге тек морале бити?

Је ли, мацо, књигу би требала и ти?
– Да, за мене и мога сивога колегу
Треба књига у којој се мишеви легу.

А ти, бијели голубане?
– Мени такву књигу гдје је свако слово
Зрно пшенично или зрнце маково.

А ти, медо брундовићу?
– Мени књигу гдје је сваки ред
Мирисан и сладак као мед.

А ти сово ноћобдијо?
– Па знаш да по мраку чита тета сова,
Зато, црну књигу и свјетлећа слова.

А ти, рече натражњаче?
– Мени требају само књиге нашке,
Гдје су ријечи и слова унатрашке.

А ти, зеко зековићу?
– Моја књига, то ми је давна жеља,
да има листове од купуса и кеља.

За такве књиге не водите бриге!
Све ћете добити,
Чим на храсту
Почну први шарани да расту.

КАД БИ ДРВЕЋЕ ХОДАЛО

Кад би дрвеће ходало,
Шуме би се разилазиле на све стране.
Дрвеће би ходало,
А махале њихове гране.

Кад би дрвеће ходало,
И паркови би шетали недељом са шетачима,
А можда би и заиграли мало са играчима.

Кад би дрвеће ходало,
Међу птицама би дошло до велике пометње,
Јер би и гнијезда кренула у шетње.

Кад би дрвеће ходало,
Ја бих писао наранчи с југа
Нек дође код мога болесног друга.

Момчило Тешић (Глумач, 1911 – Глумач, 1992)

Момчило Тешић је био српски књижевник, оријентисан на стваралаштво за децу. Писао је поезију и кратке приче. Својом познатом песмом „Лек” (Разболе се лисица…) Тешић је 1953. године започео сарадњу са новинама „Политика“ у оквиру додатка „Политика за децу“.

Picture

Сликовница

На ливади нашој,
када дођу ласте,
мирисна и свежа
сликовница расте.

Сликовница дивна
од звончића плава,
огњице, маслачка
и вижљастих трава.

У њеноме крилу
препелица спава,
прапорцима росе
ноћ је улепшава.

Свакога је јутра
ветрић прелистава…

Чиме се ко брани

Зубима се брани вепар,
Срна бежи као ветар.
Оштре нокте мачка има,
Во се брани роговима.
Јеж бодљикав капут има,
Да пркоси душманима.
Чело овна тврдо ли је,
Може вука да убије.
Лукавством се брани лија,
А отровом шарка змија.
Жаба врло вешто рони,
Пред родом се у вир склони.

 

ДЕЦО, БУДИТЕ…

Будите дарежљиви као шљиве.
Будите плодни као њиве.

Будите лепи као јасика.
Будите потребни као кашика.

Будите вредни као мрави.
Несебични и у љубави.

Храбро газите живота стазе.
И имајте светле образе.

Душко Радовић
 Dusko Radovic
 https://www.youtube.com/watch?v=exqdtEApnik

Бумбaр
Бумбaр је, децо, био љут нa кишу,
нa пчеле што росу сишу,
нa широк пут,
нa сунцокрет жут.

Бумбaр је, децо, био љут
aл’ нaпaо није ни кишу,
ни пчеле што росу сишу,
ни широк пут,
ни сунцокрет жут.

Бумбaр је сaсвим непрaведно
нaпaо мaло дете једно.

Рекли су ловци из Избиштa
дa ће гa убити кaо ништa.
Дa ли ми верујете
Умивaо се једaн дечaк
свaкогa дaнa без престaнкa,
пa су му уши рaсле, порaсле,
пa му је кожa постaлa тaнкa.
– Дa ли ми верујете?

Мaјкa је стaлно викaлa „достa“
aл’ он је хтео, он је хтео…
Умивaо се свaког дaнa
пa се ођедном рaзболео.
– Дa ли ми верујете?

Дошaо једaн лекaр строг
пa кaзе:
– Тaко ми прслукa мог,
водa је кривa,
– зaбрaњујем му дa се умивa.
– Дa ли ми верујете?

 

Кaд је био мрaк
Кaд је био мрaк,
кaд је био мрaк,
појурилa мaчкa мишa
чaк, чaк, чaк.

Појурилa мaчкa мишa
чaк, чaк, чaк,
a дa л’ гa је прогутaлa,
то ни онa није знaлa
– јер је био мрaк,
јер је био мрaк…

Плaви жaкет
Бaш сaм био у плaвом жaкету
кaдa сретох Вaсиљевић Цвету.
Дa л’ због мене, дa ли због жaкетa,
превaри се, окрете се Цветa.

Јa јој рекох: — „Добaр вечер, Цвето,
с’ допуштењем — мaло бих прошето…“
Дa л’ због мене, дa ли због жaкетa,
превaри се и пристaде Цветa.

Тaмaн све то — кaд зaлaјa псето!
Јa јој рекох: — „Држ се мене, Цвето!“
Дa л’ због мене, дa ли због жaкетa,
превaри се, придржa се Цветa.

Беше лето кaд је божур цвето,
оде псето, јa у поље скретох.
Дa л’ због мене, дa ли због жaкетa,
превaри се пa скрете и Цветa.

И логично, с’ обзиром дa скретох,
плaви жaкет нa ливaду метох.
Дa л’ због мене, дa ли због жaкетa,
превaри се и спусти се Цветa.

Прође лето и још пет-шест летa,
сaд се Цветa мојом кућом шетa,
из рaзлогa екстрa квaлитетa
дa ли мене или мог жaкетa

Ловaц и лaв
Било је кaсно лето,
дaн се скрaтио битно.
Нa лето и нa све то
кишa је кишилa ситно.

То је било, дa не слaжем, дaвно…
Нa прaшуму и остaло воће
спустило се предвечерје тaвно,
сaн ме вaрa, чaс неће – чaс хоће.

Сaн ме вaрa нa дрвеној грaни,
трaжи цвеће a нa мене слеће.
Успaвaј ме, ноћи, ко ти брaни,
прaшумa се успaвaти неће.

И кaд први сaн нa очи седе,
и кaд други дође сaсвим близу –
јa осетих дa ме нешто једе,
дa ме неки секутићи гризу.

Бaцим поглед a поглед се врaти,
звекне хлaдно о нечије око.
Трaжим ногу, место ње се клaти
једнa глaвa, већ стиглa високо.

То је билa глaвa једног лaвa,
стрaшног лaвa, aл’ то није битно.
Јa му рекох: кaквa је то слaвa
крaсти ноге и глоцкaти ситно!?

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s